Гнев ми богињо певај,
Гаврила, Петрова сина,
опседнутог полубога
обученог у тело гимназисте,
који је огрнут црном пелерином
ноћима тумарао пустим сарајевским улицама,
извикујући у сиве фасаде Дисове тамне стихове;
који је срдит говорио
да би Толстојева дела на ломачи спалио
јер је руски лав проповедао мирно подношења зла;
који се једном уз крике међу жбире бацио
и тако, помахнитао,тукао их сам
а они су пред њим у страху бежали,
баш као оно пред Ахилом згранути Тројанци.
Певај ми срџбу онога који је тог дана
према грудима једног принца пружио црну руку,
препланулу од јунског сунца,
и хицима просуо утробу света
по врелој коцки Апеловог кеја крај Миљацке.
Срце је у њему тукло потмуло, дубоко,
као глуво гламочко,
коло у коме се у завичају за удају бирају девојке,
а играчима се командује ратнички одсечно:
Крени, живље, врати, и опет, у стопу,
и још једном, у коло, окружи, ајмо, сложи, и опет..
