Песма никако није просто изношење песникових осећања. Осећања су у надлежности читалаца. Уз то, поезија свакако више сугерише него што изриче. Она сучељава различите димензије и међу њима не арбитрира. Те су димензије оденуте у речи, али нису њима у потпуности објашњиве. Чаролија поетског јесте у томе што она не објашњава свет, али читалац након прочитане песме може да има доживљај чисте спознаје, или сусрета са истином. Наравно, не спознаје у филозофском смислу. Поезија и филозофија су често супротстављене једна другој, иако их многи сматрају најближим рођакама.
(Из есеја “Слагање времена” објављеног у часопису “Српски преглед” у Бањој Луци)
