Зар само песник у освит овако обичног дана
осећа потребу да спомене птицу ждрала?
Где је из наших живота нестала ширококрила птица
по којој су Срби некада називали брзе коње
и стасите, дугоруке људе;
Где је из говора нестао хук моћних крила,
то ждррр… згрчених мишића у замаху
и то алллл… меког разрешења у перју;
где су милијарде систола и дијастола
малих срца у вечним селидбама,
читавих народа ових птица;
где дани беспрекорне навигације,
у мозговима мањим од састављена три прста
и танким нервима који спајају
савршене очи и довољан ум
над белим врховима планина
и узбурканим мастилима мора;
који нас је то спектакл задивио више
од њиховог свадбеног плеса;
која песма је надјачала трубе
њихових дугих грла;
куда смо се то запутили
овако пусти и сироти,
одричући се чак и ове чаробне птице
чији мужјаци и женке
умеју да подесе интонације
и певају у дуету?
