Примарна одлика истинског песника за мене је увек била то да уме да посматра свет на особен начин и да гради самосвојан пут ка његовој суштини. Без те особености нема изразитих домета. Не мислим овде ни на какву оригиналност по сваку цену, никако ексцентричност. Такви песници се напросто разликују од мноштва дугих по специфичном, само њиховом ракурсу. Песников говор, богатство језикa, познавање версификације, осећај за меру, конкретна знања, (о томе пише и Е. А. По у тексту о настанку Гаврана – Филозофија композиције) учиниће да се песма отелотвори у најбољој могућој форми, да буде успешније изведена. Тако курсеви креативног писања, на пример, и имају улогу да песника обуче занату. Имате песника који пишу као да везу, версификатора од заната који чине чуда. Савршени су у изразу, али то савршенство понекад личи на савршенство ручног рада, на вешто изаткан ћилим. Честo нема дубине, нема луцидости, ирационалног понирања, нема самосвојне оптике. Све песме таквих песника углавном личе једна на другу. Јасно је, наравно, да тек у правом споју аутентичног погледа на свет и познавања заната, у стапању инутиције и експресије настаје истинско песништво.
