Одваљујући крст са храма
Светог Илије у Подујеву,
човек кидише на остатке бога у себи.
Бог у њему је као фетус,
мали и савијен испод срца,
тишти га под ребром,
жеже као врела потковица.
Гори тело цркве, мрсе се праменови дима,
роје се варнице из мартовског бадњака.
Около таламбаси и урлици
бодре га да издржи.
Тежину свог тела ставља на тас
насупрот тежини крста,
опире се гравитацији.
Крст га придржава да не падне.
Издигао га је и он лебди над амбисом.
Човека је најзад сломио крст,
држи у рукама руке крста и тело крста
а не види да је распет на њему.
