Песник сам који верује у значај митског. У мојој поезији зато мит, углавном хеленски, често функционише као оквир. Он је неопходан и неодвојих од човечанства исто онолико колико су несвесно и колективно несвесно важни за разумевање целовитости човека. Истовремено, туђа ми је идеја естетског па и етичког прогреса. Не доноси ново време значајнију уметност. За четири века није написан већи роман од Дон Кихота ни значајнија трагедија од Хамлета. Ко од савремних песника може да надмаши Божанствену комедију или Фауста. Не желим при том да кажем да ово време не рађа велика дела. Савременом човеку је захваљујући напретку технологија наметнута представа о свеопштем прогресу. Али, видели смо да занос италијанских футуриста, који су желели да идеју прогреса по угледу на технолошки развој уграде и у поезију, и није донео неке нарочите резултате.
