Опиљци више не пријањају
уз твоје живо магнетно тело.
Чиоде и ексери леже мирно,
болесни од гравитације
као оловни војници
док их надлећеш у ниском лету.
Некада је било довољно
да прођеш кроз винограде
на светковинама бербе
па да песме крену за тобом
по свету, опијене.
Непрегледна стада су тиховала
а пастири су ти клицали
у летњим вечерима поред широких река.
Сада ваздух не трепери више изнутра
када пролазиш.
Слежу се тихо презреле силнице.
Плодова је свуд по земљи,
а од глади ћеш скапати.
