Златном гредом, преко Земљане ћуприје,
До баре подбарске, низ сокаке уске,
Последњи пут сиђе, ко да се умије,
У сну оне ноћи каменичке, јунске.
На вишње су кише падале монсунске,
А Дунав се диго да потопи прво
Под дечјим стопама Алмашко острво.
Те призоре из сна оденесе ка небу
Змај, нежни титан што се са смрћу рво,
Проводећи живот у ближњих погребу.
