Жене у неком афричком племену
за дан претрче по два маратона,
кроз савану,
састављјући румене зоре и сутоне,
крећући се у групама,
с палицама у рукама,
одбијајући правилно обликовану
парчад дрвета унапред.
И онда трче за њима, опет и опет,
постављајући себи,
сваких неколико секунди,
новим ударцем нови циљ.
Нема ни умора ни одустајања.
Не знам да ли у тој игри
постоји неки виши смисао,
има ли победника…
Мој ближњи је синоћ напустио овај свет.
Везао је ноћ омчом и измакао јој столицу.
Није читао Сиорана,
само није умео даље да живи.
А вештина живљења заиста је налик
вештини простих афричких жена.
Она се стиче и губи
спознајом.
