Главни јунак Гетеовог романа “Године учења Вилхелма Мајстера” као дечак добија на поклон мало луткарско позориште. Тај дечји театар је једна чаробна кутија у којој су и сцена и кулисе и реквизита и лутке и могућност да се у игри све то осветли и оживи. Дивна играчка заправо је прва и можда пресудна станица на путу развоја главног јунака у овом пикарском и образовном роману.
У мом животу улогу тог џепног позоришта одиграле су две књиге из кућне библиотеке: “Змајева певанија” и “Српске народне епске песме”, једна веома стара књига која је давно пре мене остала без корица. Као дечак, још пре него што сам пошао у школу, читао сам те песме и учио их напамет, тачније оне су ме прожимале до сржи. Растао сам у бајковитом простору између ненадмашне маште и чудесних лажи Змајевог циге који хвали свога коња и силе и обести аге од Рибника, против кога устаје шеснаестогодишњи Иво Сенковић, одмењујући остарелог оца на мегдану. Први Одисеј кога сам упознао био је Стојан Јанковић који се из цариградског ропства враћа на своју Итаку у равне Котаре, а прва и најлеша Пенелопа, љуба његова, адамско колено.
После су дошла ремек дела Дефоа, Сфифта, Астрид Линдгрен, Дикенса, Твена, Пушкина, Сјенкјевича, Ференца Молнара, Верна, Ћопића, Нушића, Селишкара, Диклића…
По Толстојевој градацији, из детињства и дечаштва стигло се у младост, у оно вертеровско-оњегиновско раздобље емоционалне изоштрености, духовне глади и интелекуталне радозналости. Поезија Црњанског, Мајаковског, Јесењина, па Хелдерлина и Рилкеа, те проза опет Црњанског, Деснице, Селимовића, Андрића, Булгакова, Фокнера, Мана, Набокова и, изнад свих, Достојевског и Кафке, обликовале су мој дух као глину. Читајући велике мајсторе и слушајући предавања Николе Милошевића, Свете Петровића, Владете Јанковића, Зорана Гавриловића, Нане Богдановић, Драгана Стојановића и других, учинило ми се да је свет књижевности моја права постојбина и једини ненарушени пејзаж мог живота.
Ипак, једна књига и сада, у доба зрелости стоји по мом виђењу изнад свих – “Велеумни племић Дон Кихот од Манче”. Ратник и песник, Мигел де Сервантес, стварао је свог јунака и његов свет, гле чуда, истих година када се у Шекспировој уобразиљи рађао други најзначајнији лик европске литературе – Хамлет. Сиромашни племић коме се, како каже писац, од мало спавања и много читања осушио мозак па је полудео, постао је, са својим припростим и дебељушкастим коњушарем Санчом, симбол, постао је књижевна и духовна парадигма једне цивилизације.
Упарене силуете високог сувоњавог витеза и пуначког слуге урезани су у нама као обриси сазвежђа, нешто што се уз сетни осмех радо препознаје на књижевном небу. Четири века након настанка овог генијалног дела, витештва има само у романима а злих волшебника на сваком кораку. Трагично и комично, љубав и бол, пораз и нада, глава у небу и земља под копитама у непоновљивој гротесци, то је Сервантесова вечна формула опозитних парова живота и света. И моја књига заувек.
