Не знам да ли песник има неку нарочиту улогу у свету. Често су му је приписивали. Ја сам увек ту улогу, ако је има изван чисто естетског чина, видео у томе да скида скраме предрасуда, да покаже да свет не изгледа онако како се устаљено здраворазумски види и представља. Да докаже да не постоји никаква унапред задата стварност, тачније да је све што је задато заправо манифестација наметнутих стереотипа. Песник не може да се супротстави тим стереотипима никаквим спољним средствима, ни манифестима, ни друштвеним ангажманом, ни наметањем образаца, већ само сопственом поетиком. У том смислу, ја користим један микроскоп и један телескоп. Микроскоп је окренут према унутрашњем и спољашњем свету, а телескоп према ономе што зовемо мит па и историја. Под песничким микроскопом се види да свет око нас изгледа другачије него виђен голим оком. Погледајте само како изгледају флора и фауна у неким песмама Шејмуса Хинија или биље и предмети у води, испод камере Андреја Тарковског. Телескоп којим посматрам антички мит, на пример, показује да је он само привидно удаљени од нас, али није прошлост, већ је истовремен с нама чим га можемо сагледати и испунити новим садржајем. Време и простор зато не доживљавам у праволинијском трајању и промени. А и сам језик је свевремен јер у себи носи све наше памћење и слагање свих времена.