Песник је одувек био нешто посебно, нека врста странца у сваком свету. Његова вера у смисао, лепоту и значај поезије је нешто што је једна од манифестација вере у Бога. При том песник не мора да буде верник у религијском смислу. Неки песници религиозност и поричу, одричу је се. Али то није важно. Они ипак припадају овој категорији људи коју дефинише Соловјов. Има нешто у поезији што уочавају и они који су далеко од ње својим животима, делањима и судбинама. И они знају да је реч о узвишеном. Много пута сам се срео са људима који су научници, лакари, привредници, имућни људи који су, како се оно каже постигли све, и који се на крају упињу да објаве макар једну књигу песама, обичну свешцицу повезаних трошних листова на којима су напабирчили своје стихове. Нисам у почетку разумевао такве пориве. А онда сам схватио да ти људи мисле да тако купују улазницу за вечност, схватајући да је све оно што је везано за материјални свет пропадљиво и за времена.
