Ружа из стакленика,
из топле леје,
из вечите заветрине,
из загушљивог очаја,
из страшне сигурности,
говори ветру:
Љубљени мој,
утваро дивна
иза замагљеног стакла,
што љуљаш гране
доконих брестова и бреза,
уђи, разлатичи ме…
Ни уље, ни слатко,
ни чисто противречје,
него блудни смех
да неком будем,
једном.
