Уписао сам светску књижевност у Београду 1978. О, како је леп био Београд, У јуну је стварно мирисао на липе. Био сам опчињен катедром и професорима. Колеге студенти су ме одмах прозвали Фјодор. И данас ме неки од њих памете по том надимку. Професори: Никола Милошевић, Света Петровић, Зоран Гавриловић, Иво Тартаља, Владета Кошутић, Владета Јанковић, Драган Недељковић, Радослав Јосимовић, Драган Стојановић, дивна Нана Богдановић и други. Мало студената, сјајна предавања. У четвртој тодини нас је било свега неколико редовних студената. Нана Богдановић би нас некада позвала у свој стан. Скувала би чај и предавала нам о руским футуристимa, акмеистима и осталим чудесима. Једном је мени самом држала предавање. Тај стан је у ствари био библиотека. Сви зидови од плафона до пода у књигама. А фотеље старе, покривене белим покривкама да се не види да су похабане. Велики, прастари грундигов радио, са стаклом осветљеним изнутра зеленкастим светлом, на коме пишу имена метропола.
Професорка је плела нешто од беле вунице и преко игала ми онако седокоса и господствена држала предавање о Велимиру Хлебњикову.
