Његов језик никад нисам научио –
слова која полен разносе.
Разбаштинио ме век. И шта ми је остало од свега:
вреће пуне мириса бивших вилинских трава,
шкрипаве фиоке за искорењене чајеве,
тавани на којима очајава промаја…
Ту и тамо јави се неко коме је потребна помоћ –
лажем га о својим моћима.
Осамио сам се, имам само једног пријатеља –
дечак који лије звоно у филму Андреј Рубљов…
Тако, да ни њега нема.
Дани – као ноћи у катедрали, с лицем на хладној скамији.
Свет је комора у којој се чува одсутност Божија.