Не знам да ли песник има неку нарочиту улогу у свету. Често су му је приписивали. Ја сам увек ту улогу, ако је има изван чисто естетског чина, видео у томе да скида скраме предрасуда, да покаже да свет не изгледа онако како се устаљено здраворазумски види и представља. Да докаже да не постоји никаква унапред задата стварност, тачније да је све што је задато заправо манифестација наметнутих стереотипа. Песник не може да се супротстави тим стереотипима никаквим спољним средствима, ни манифестима, ни друштвеним ангажманом, ни наметањем образаца, већ само сопственом поетиком. У том смислу, ја користим један микроскоп и један телескоп. Микроскоп је окренут према унутрашњем и спољашњем свету, а телескоп према ономе што зовемо мит па и историја. Под песничким микроскопом се види да свет око нас изгледа другачије него виђен голим оком. Погледајте само како изгледају флора и фауна у неким песмама Шејмуса Хинија или биље и предмети у води, испод камере Андреја Тарковског. Телескоп којим посматрам антички мит, на пример, показује да је он само привидно удаљени од нас, али није прошлост, већ је истовремен с нама чим га можемо сагледати и испунити новим садржајем. Време и простор зато не доживљавам у праволинијском трајању и промени. А и сам језик је свевремен јер у себи носи све наше памћење и слагање свих времена.
Главни јунак Гетеовог романа “Године учења Вилхелма Мајстера” као дечак добија на поклон мало луткарско позориште. Тај дечји театар је једна чаробна кутија у којој су и сцена и кулисе и реквизита и лутке и могућност да се у игри све то осветли и оживи. Дивна играчка заправо је прва и можда пресудна станица на путу развоја главног јунака у овом пикарском и образовном роману.
У мом животу улогу тог џепног позоришта одиграле су две књиге из кућне библиотеке: “Змајева певанија” и “Српске народне епске песме”, једна веома стара књига која је давно пре мене остала без корица. Као дечак, још пре него што сам пошао у школу, читао сам те песме и учио их напамет, тачније оне су ме прожимале до сржи. Растао сам у бајковитом простору између ненадмашне маште и чудесних лажи Змајевог циге који хвали свога коња и силе и обести аге од Рибника, против кога устаје шеснаестогодишњи Иво Сенковић, одмењујући остарелог оца на мегдану. Први Одисеј кога сам упознао био је Стојан Јанковић који се из цариградског ропства враћа на своју Итаку у равне Котаре, а прва и најлеша Пенелопа, љуба његова, адамско колено.
После су дошла ремек дела Дефоа, Сфифта, Астрид Линдгрен, Дикенса, Твена, Пушкина, Сјенкјевича, Ференца Молнара, Верна, Ћопића, Нушића, Селишкара, Диклића…
По Толстојевој градацији, из детињства и дечаштва стигло се у младост, у оно вертеровско-оњегиновско раздобље емоционалне изоштрености, духовне глади и интелекуталне радозналости. Поезија Црњанског, Мајаковског, Јесењина, па Хелдерлина и Рилкеа, те проза опет Црњанског, Деснице, Селимовића, Андрића, Булгакова, Фокнера, Мана, Набокова и, изнад свих, Достојевског и Кафке, обликовале су мој дух као глину. Читајући велике мајсторе и слушајући предавања Николе Милошевића, Свете Петровића, Владете Јанковића, Зорана Гавриловића, Нане Богдановић, Драгана Стојановића и других, учинило ми се да је свет књижевности моја права постојбина и једини ненарушени пејзаж мог живота.
Ипак, једна књига и сада, у доба зрелости стоји по мом виђењу изнад свих – “Велеумни племић Дон Кихот од Манче”. Ратник и песник, Мигел де Сервантес, стварао је свог јунака и његов свет, гле чуда, истих година када се у Шекспировој уобразиљи рађао други најзначајнији лик европске литературе – Хамлет. Сиромашни племић коме се, како каже писац, од мало спавања и много читања осушио мозак па је полудео, постао је, са својим припростим и дебељушкастим коњушарем Санчом, симбол, постао је књижевна и духовна парадигма једне цивилизације.
Упарене силуете високог сувоњавог витеза и пуначког слуге урезани су у нама као обриси сазвежђа, нешто што се уз сетни осмех радо препознаје на књижевном небу. Четири века након настанка овог генијалног дела, витештва има само у романима а злих волшебника на сваком кораку. Трагично и комично, љубав и бол, пораз и нада, глава у небу и земља под копитама у непоновљивој гротесци, то је Сервантесова вечна формула опозитних парова живота и света. И моја књига заувек.
Песма никако није просто изношење песникових осећања. Осећања су у надлежности читалаца. Уз то, поезија свакако више сугерише него што изриче. Она сучељава различите димензије и међу њима не арбитрира. Те су димензије оденуте у речи, али нису њима у потпуности објашњиве. Чаролија поетског јесте у томе што она не објашњава свет, али читалац након прочитане песме може да има доживљај чисте спознаје, или сусрета са истином. Наравно, не спознаје у филозофском смислу. Поезија и филозофија су често супротстављене једна другој, иако их многи сматрају најближим рођакама.
(Из есеја “Слагање времена” објављеног у часопису “Српски преглед” у Бањој Луци)
Песник је одувек био нешто посебно, нека врста странца у сваком свету. Његова вера у смисао, лепоту и значај поезије је нешто што је једна од манифестација вере у Бога. При том песник не мора да буде верник у религијском смислу. Неки песници религиозност и поричу, одричу је се. Али, то није важно. Они ипак припадају овој категорији људи коју дефинише Соловјов. Има нешто у поезији што уочавају и они који су далеко од ње својим животима, делањима и судбинама. И они знају да је реч о узвишеном. Много пута сам се срео са људима који су научници, лекари, привредници, имућни људи који су, како се оно каже постигли све, и који се на крају упињу да објаве макар једну књигу песама, обичну свешчицу повезаних трошних листова на којима су напабирчили своје стихове. Нисам у почетку разумевао такве пориве. А онда сам схватио да ти људи мисле да тако купују улазницу за вечност, схватајући да је све оно што је везано за материјални свет пропадљиво и за времена.
