Category: песме

Примарна одлика истинског песника за мене је увек била то да уме да посматра свет на особен начин и да гради самосвојан пут ка његовој суштини. Без те особености нема изразитих домета. Не мислим овде ни на какву оригиналност по сваку цену, никако ексцентричност. Такви песници се напросто разликују од мноштва дугих по специфичном, само њиховом ракурсу. Песников говор, богатство језикa, познавање версификације, осећај за меру, конкретна знања, (о томе пише и Е. А. По у тексту о настанку Гаврана – Филозофија композиције) учиниће да се песма отелотвори у најбољој могућој форми, да буде успешније изведена. Тако курсеви креативног писања, на пример, и имају улогу да песника обуче занату. Имате песника који пишу као да везу, версификатора од заната који чине чуда. Савршени су у изразу, али то савршенство понекад личи на савршенство ручног рада, на вешто изаткан ћилим. Честo нема дубине, нема луцидости, ирационалног понирања, нема самосвојне оптике. Све песме таквих песника углавном личе једна на другу. Јасно је, наравно, да тек у правом споју аутентичног погледа на свет и познавања заната, у стапању инутиције и експресије настаје истинско песништво.

Опиљци више не пријањају

уз твоје живо магнетно тело.

Чиоде и ексери леже мирно,

болесни од гравитације

као оловни војници

док их надлећеш у ниском лету.

Некада је било довољно

да прођеш кроз винограде

на светковинама бербе

па да песме крену за тобом

по свету, опијене.

Непрегледна стада су тиховала

а пастири су ти клицали

у летњим вечерима поред широких река.

Сада ваздух не трепери више изнутра

када пролазиш.

Слежу се тихо презреле силнице.

Плодова је свуд по земљи,

а од глади ћеш скапати.

Песник је одувек био нешто посебно, нека врста странца у сваком свету. Његова вера у смисао, лепоту и значај поезије је нешто што је једна од манифестација вере у Бога. При том песник не мора да буде верник у религијском смислу. Неки песници религиозност и поричу, одричу је се. Али то није важно. Они ипак припадају овој категорији људи коју дефинише Соловјов. Има нешто у поезији што уочавају и они који су далеко од ње својим животима, делањима и судбинама. И они знају да је реч о узвишеном. Много пута сам се срео са људима који су научници, лакари, привредници, имућни људи који су, како се оно каже постигли све, и који се на крају упињу да објаве макар једну књигу песама, обичну свешцицу повезаних трошних листова на којима су напабирчили своје стихове. Нисам у почетку разумевао такве пориве. А онда сам схватио да ти људи мисле да тако купују улазницу за вечност, схватајући да је све оно што је везано за материјални свет пропадљиво и за времена.

Златном гредом, преко Земљане ћуприје,

До баре подбарске, низ сокаке уске,

Последњи пут сиђе, ко да се умије,

У сну оне ноћи каменичке, јунске.

На вишње су кише падале монсунске,

А Дунав се диго да потопи прво

Под дечјим стопама Алмашко острво.

Те призоре из сна оденесе ка небу

Змај, нежни титан што се са смрћу рво,

Проводећи живот у ближњих погребу.

Одваљујући крст са храма

Светог Илије у Подујеву,

човек кидише на остатке бога у себи.

Бог у њему је као фетус,

мали и савијен испод срца,

тишти га под ребром,

жеже као врела потковица.

Гори тело цркве, мрсе се праменови дима,

роје се варнице из мартовског бадњака.

Около таламбаси и урлици

бодре га да издржи.

Тежину свог тела ставља на тас

насупрот тежини крста,

опире се гравитацији.

Крст га придржава да не падне.

Издигао га је и он лебди над амбисом.

Човека је најзад сломио крст,

држи у рукама руке крста и тело крста

а не види да је распет на њему.

Из рецензије уредништва париске издавачке куће L’ Harmattan за књигу “Дивљи магарци” Мирослава Алексића

“Ова прелепа збирка српског песника утемељена је у његовој земљи и њеној историји колико је трансконтинентална и трансисторијска. Спој ерудиције и свакодневног живота који нуди омогућава јој да читаоцу пружи дубок осећај резонанције са актуелним догађајима и да изазове драгоцене афинитете. Писање је вешто преплитање приповедања, меморијалних сведочанстава, мита и филозофског размишљања о људском стању. Целина представља заиста сјајан пример аутентичне поезије у слободном стиху. Да би се код читаоца пробудила таква склоност да цени ову поезију, француски превод морао је апсолутно бити веома високог квалитета.

Поезија Мирослава Алексића спаја ерудицију са наративном једноставношћу. Црпећи инспирацију из грчке митологије, Библије, балканских и српских традиција, као и савременог света, његове песме се читају као приче, параболе или модерне бајке. Кроз суптилни прелазак са ритма на говорни језик и интеграцију метафоре у наратив, Алексић ствара густ, али флуидан ритам. Читати Мирослава Алексића значи ући у поезију где се прошлост и садашњост сусрећу, где се древно и модерно сусрећу.”

Les ânes sauvages

de Miroslav Aleksic

Livre papier

14.00 €

La poésie de Miroslav Aleksić mêle érudition et simplicité narrative. Puisant dans la mythologie grecque, la Bible, les traditions balkaniques et serbes, mais aussi dans le monde contemporain, ses poèmes se lisent comme des récits, des paraboles ou des contes modernes. Par un glissement subtil du rythme vers la langue parlée et l’intégration de la métaphore à la narration, Aleksić crée un rythme dense et souple.

Lire Miroslav Aleksić, c’est entrer dans une poésie où passé et présent se rejoignent, où ancien et moderne se répondent.

Date de publication : 19/03/2026

На почетку буде реч
па поглед, па додир…
Онда мириси пробраних трава,
у магичном јастучету.
Реке, понекад буду планинске
са снажним буковима
који се сурвавају са литица,
па тихе као Стара Тиса
под процвалим локвањима.
Тешко је рећи
када љубав постане љубав.
Ко и када први закорачи
и каже: од сада се иде,
не ка другој обали, јер је нема,
него ка пучини, јер нема пучине.
И ту постоји
само једно проклето правило:
Ако посумњаш,
нећеш моћи да ходаш по води.

Његов језик никад нисам научио –
слова која полен разносе.
Разбаштинио ме век. И шта ми је остало од свега:
вреће пуне мириса бивших вилинских трава,
шкрипаве фиоке за искорењене чајеве,
тавани на којима очајава промаја…
Ту и тамо јави се неко коме је потребна помоћ –
лажем га о својим моћима.
Осамио сам се, имам само једног пријатеља –
дечак који лије звоно у филму Андреј Рубљов…
Тако, да ни њега нема.
Дани – као ноћи у катедрали, с лицем на хладној скамији.
Свет је комора у којој се чува одсутност Божија.