Author: miroslav_a

Жене у неком афричком племену
за дан претрче по два маратона,
кроз савану,
састављјући румене зоре и сутоне,
крећући се у групама,
с палицама у рукама,
одбијајући правилно обликовану
парчад дрвета унапред.
И онда трче за њима, опет и опет,
постављајући себи,
сваких неколико секунди,
новим ударцем нови циљ.
Нема ни умора ни одустајања.
Не знам да ли у тој игри
постоји неки виши смисао,
има ли победника…
Мој ближњи је синоћ напустио овај свет.
Везао је ноћ омчом и измакао јој столицу.
Није читао Сиорана,
само није умео даље да живи.
А вештина живљења заиста је налик
вештини простих афричких жена.
Она се стиче и губи
спознајом.

Зар само песник у освит овако обичног дана

осећа потребу да спомене птицу ждрала?

Где је из наших живота нестала ширококрила птица

по којој су Срби некада називали брзе коње

и стасите, дугоруке људе;

Где је из говора нестао хук моћних крила,

то ждррр… згрчених мишића у замаху

и то алллл… меког разрешења у перју;

где су милијарде систола и дијастола

малих срца у вечним селидбама,

читавих народа ових птица;

где дани беспрекорне навигације,

у мозговима мањим од састављена три прста

и танким нервима који спајају

савршене очи и довољан ум

над белим врховима планина

и узбурканим мастилима мора;

који нас је то спектакл задивио више

од њиховог свадбеног плеса;

која песма је надјачала трубе

њихових дугих грла;

куда смо се то запутили

овако пусти и сироти,

одричући се чак и ове чаробне птице

чији мужјаци и женке

умеју да подесе интонације

и певају у дуету?

Још пре него што си учио,

све си епохе умео лако да разазнаш

на попречном пресеку грумена дрвеног угља –

ренесанса барок класицизам…

У слојевима се иначе слеже свет.

Много пре но што си читао,

могао си да препознаш слику

да се облаци пред јулску олују

гомилају као фаланге

Агамемнонове војске под Тројом.

И пре него што си почео да пишеш песме,

видео си чудо на свету

кад ласта лети ниско, брзо мењајући правац,

да би прошла кроз

небројене задате прозоре у ваздуху,

кроз тунеле до неба

за које дознаје из тајних предања старих ласта,

која се преносе с крила на крило

с колена на колено.

А сад се, после свега, враћаш с књижевне вечери

и чекаш на семафору да се упали зелени чика

као знак да можеш да кренеш даље.

Гнев ми богињо певај,

Гаврила, Петрова сина,

опседнутог полубога

обученог у тело гимназисте,

који је огрнут црном пелерином

ноћима тумарао пустим сарајевским улицама,

извикујући у сиве фасаде Дисове тамне стихове;

који је срдит говорио

да би Толстојева дела на ломачи спалио

јер је руски лав проповедао мирно подношења зла;

који се једном уз крике међу жбире бацио

и тако, помахнитао,тукао их сам

а они су пред њим у страху бежали,

баш као оно пред Ахилом згранути Тројанци.

Певај ми срџбу онога који је тог дана

према грудима једног принца пружио црну руку,

препланулу од јунског сунца,

и хицима просуо утробу света

по врелој коцки Апеловог кеја крај Миљацке.

Срце је у њему тукло потмуло, дубоко,

као глуво гламочко,

коло у коме се у завичају за удају бирају девојке,

а играчима се командује ратнички одсечно:

Крени, живље, врати, и опет, у стопу,

и још једном, у коло, окружи, ајмо, сложи, и опет..

Песник сам који верује у значај митског. У мојој поезији зато мит, углавном хеленски, често функционише као оквир. Он је неопходан и неодвојих од  човечанства исто онолико колико су несвесно и колективно несвесно важни за разумевање целовитости човека. Истовремено, туђа ми је идеја естетског па и етичког прогреса. Не доноси ново време значајнију уметност. За четири века није написан већи роман од Дон Кихота ни значајнија трагедија од Хамлета. Ко од савремних песника може да надмаши Божанствену комедију или Фауста. Не желим при том да кажем да ово време не рађа велика дела. Савременом човеку је захваљујући напретку технологија наметнута представа о свеопштем прогресу. Али, видели смо да занос италијанских футуриста, који су желели да идеју прогреса по угледу на технолошки развој  уграде и у поезију, и није донео неке нарочите резултате.

Нико није био тако сам
као Ти оне ноћи.
Кад си нас позвао
да се молимо за Тебе,
ми смо заспали,
када Те један од нас издао,
побегли смо куд који.
И не начинисмо
између четвртка и петка
макар мали процеп,
колико онај између врата и прага,
куда се може провући писмо,
куда из собе у собу
пролази танка линија светлости,
мали процеп у Страсној седмици
да се у њему од нас одмориш.
Та ноћ и сад траје
и у њој тихо ниче трн.

(Илустрација – Иља Глазунов)

Јутрос ме је дивна колегиница Јованка, која прави прилог за фејсбук профил Библиотеке Матице српске поводом рођендана Бране Петровића, сусрела и предала ми копију једне странице из опширне књиге Браниних колумни “Не убити птицу дрозда” коју је приредио Миодраг Раичевић. Као што се може прочитати, Петровић износи своје утиске са једног од сајмова књига у Новом Саду, спомиње Благоја Баковиће и мене као песнике и издаваче (похвално !), али тежиште је на књизи Михаја Еминескуа “Светлоноша” коју су са румунског маестрално превели Илеана Урсу и Милан Ненадић, а Баковић и ја објавили у својој издавачкој кући “Слово”. Недавно је отишао Мијо Раичевић, пре њега Илеана и Милан а пре њих Брана. Свет се осипа а живот цури као песак између прстију. Какве смо ми пријатеље имали…

Уписао сам светску књижевност у Београду 1978. О, како је леп био Београд, У јуну је стварно мирисао на липе. Био сам опчињен катедром и професорима. Колеге студенти су ме одмах прозвали Фјодор. И данас ме неки од њих памете по том надимку. Професори: Никола Милошевић, Света Петровић, Зоран Гавриловић, Иво Тартаља, Владета Кошутић, Владета Јанковић, Драган Недељковић, Радослав Јосимовић, Драган Стојановић, дивна Нана Богдановић и други. Мало студената, сјајна предавања. У четвртој тодини нас је било свега неколико редовних студената. Нана Богдановић би нас некада позвала у свој стан. Скувала би чај и предавала нам о руским футуристимa, акмеистима и осталим чудесима. Једном је мени самом држала предавање. Тај стан је у ствари био библиотека. Сви зидови од плафона до пода у књигама. А фотеље старе, покривене белим покривкама да се не види да су похабане. Велики, прастари грундигов радио, са стаклом осветљеним изнутра зеленкастим светлом, на коме пишу имена метропола.
Професорка је плела нешто од беле вунице и преко игала ми онако седокоса и господствена држала предавање о Велимиру Хлебњикову.

Замрачили су Европу, као шуму четинарку…(С. Винавер)

Овај бик ће те коначно однети, Европо,

уморна блудна бабадевојко,

сад кад ништа више није остало

од оне разуздане девојчице

из Феникије;

овај бик који је препливао Mare Nostrum,

овај бик који је пасао

по северноафричким пустињама,

са остацима песка на губицама

и големом влажном уду.

Кад тако усахлих голих груди,

у згужваном пеплосу,

сиђеш са свог барокног платана,

са класицистичким венцем на глави,

са угинулим орлом у наручју

и свим својим романтичарским тричаријама

у огромном несесеру,

с тобом ће отићи

и Роксанда Ђевојка

и волимо Француску

колико је она волела нас

и пословична немачка дисциплина

и енглески смисао за хумор

и латински љубавници

и гондоле и гондолијери

и Јулијин балкон, измишљени.

Остаће само дубоки верденски ровови

и у неком пустом велелепном музеју

млади српски окаснели нумизматичар,

заљубљено загледан

у прегршт критских новчића с твојим ликом,

док заборавља

да му полако пролази време за женидбу.

Ружа из стакленика,

из топле леје,

из вечите заветрине,

из загушљивог очаја,

из страшне сигурности,

говори ветру:

Љубљени мој,

утваро дивна

иза замагљеног стакла,

што љуљаш гране

доконих брестова и бреза,

уђи, разлатичи ме…

Ни уље, ни слатко,

ни чисто противречје,

него блудни смех

да неком будем,

једном.