Примарна одлика истинског песника за мене је увек била то да уме да посматра свет на особен начин и да гради самосвојан пут ка његовој суштини. Без те особености нема изразитих домета. Не мислим овде ни на какву оригиналност по сваку цену, никако ексцентричност. Такви песници се напросто разликују од мноштва дугих по специфичном, само њиховом ракурсу. Песников говор, богатство језикa, познавање версификације, осећај за меру, конкретна знања, (о томе пише и Е. А. По у тексту о настанку Гаврана – Филозофија композиције) учиниће да се песма отелотвори у најбољој могућој форми, да буде успешније изведена. Тако курсеви креативног писања, на пример, и имају улогу да песника обуче занату. Имате песника који пишу као да везу, версификатора од заната који чине чуда. Савршени су у изразу, али то савршенство понекад личи на савршенство ручног рада, на вешто изаткан ћилим. Честo нема дубине, нема луцидости, ирационалног понирања, нема самосвојне оптике. Све песме таквих песника углавном личе једна на другу. Јасно је, наравно, да тек у правом споју аутентичног погледа на свет и познавања заната, у стапању инутиције и експресије настаје истинско песништво.
Песник је одувек био нешто посебно, нека врста странца у сваком свету. Његова вера у смисао, лепоту и значај поезије је нешто што је једна од манифестација вере у Бога. При том песник не мора да буде верник у религијском смислу. Неки песници религиозност и поричу, одричу је се. Али то није важно. Они ипак припадају овој категорији људи коју дефинише Соловјов. Има нешто у поезији што уочавају и они који су далеко од ње својим животима, делањима и судбинама. И они знају да је реч о узвишеном. Много пута сам се срео са људима који су научници, лакари, привредници, имућни људи који су, како се оно каже постигли све, и који се на крају упињу да објаве макар једну књигу песама, обичну свешцицу повезаних трошних листова на којима су напабирчили своје стихове. Нисам у почетку разумевао такве пориве. А онда сам схватио да ти људи мисле да тако купују улазницу за вечност, схватајући да је све оно што је везано за материјални свет пропадљиво и за времена.
Из рецензије уредништва париске издавачке куће L’ Harmattan за књигу “Дивљи магарци” Мирослава Алексића
“Ова прелепа збирка српског песника утемељена је у његовој земљи и њеној историји колико је трансконтинентална и трансисторијска. Спој ерудиције и свакодневног живота који нуди омогућава јој да читаоцу пружи дубок осећај резонанције са актуелним догађајима и да изазове драгоцене афинитете. Писање је вешто преплитање приповедања, меморијалних сведочанстава, мита и филозофског размишљања о људском стању. Целина представља заиста сјајан пример аутентичне поезије у слободном стиху. Да би се код читаоца пробудила таква склоност да цени ову поезију, француски превод морао је апсолутно бити веома високог квалитета.
Поезија Мирослава Алексића спаја ерудицију са наративном једноставношћу. Црпећи инспирацију из грчке митологије, Библије, балканских и српских традиција, као и савременог света, његове песме се читају као приче, параболе или модерне бајке. Кроз суптилни прелазак са ритма на говорни језик и интеграцију метафоре у наратив, Алексић ствара густ, али флуидан ритам. Читати Мирослава Алексића значи ући у поезију где се прошлост и садашњост сусрећу, где се древно и модерно сусрећу.”
Les ânes sauvages
de Miroslav Aleksic
Livre papier
14.00 €
La poésie de Miroslav Aleksić mêle érudition et simplicité narrative. Puisant dans la mythologie grecque, la Bible, les traditions balkaniques et serbes, mais aussi dans le monde contemporain, ses poèmes se lisent comme des récits, des paraboles ou des contes modernes. Par un glissement subtil du rythme vers la langue parlée et l’intégration de la métaphore à la narration, Aleksić crée un rythme dense et souple.
Lire Miroslav Aleksić, c’est entrer dans une poésie où passé et présent se rejoignent, où ancien et moderne se répondent.
Не знам да ли песник има неку нарочиту улогу у свету. Често су му је приписивали. Ја сам увек ту улогу, ако је има изван чисто естетског чина, видео у томе да скида скраме предрасуда, да покаже да свет не изгледа онако како се устаљено здраворазумски види и представља. Да докаже да не постоји никаква унапред задата стварност, тачније да је све што је задато заправо манифестација наметнутих стереотипа. Песник не може да се супротстави тим стереотипима никаквим спољним средствима, ни манифестима, ни друштвеним ангажманом, ни наметањем образаца, већ само сопственом поетиком. У том смислу, ја користим један микроскоп и један телескоп. Микроскоп је окренут према унутрашњем и спољашњем свету, а телескоп према ономе што зовемо мит па и историја. Под песничким микроскопом се види да свет око нас изгледа другачије него виђен голим оком. Погледајте само како изгледају флора и фауна у неким песмама Шејмуса Хинија или биље и предмети у води, испод камере Андреја Тарковског. Телескоп којим посматрам антички мит, на пример, показује да је он само привидно удаљени од нас, али није прошлост, већ је истовремен с нама чим га можемо сагледати и испунити новим садржајем. Време и простор зато не доживљавам у праволинијском трајању и промени. А и сам језик је свевремен јер у себи носи све наше памћење и слагање свих времена.
Главни јунак Гетеовог романа “Године учења Вилхелма Мајстера” као дечак добија на поклон мало луткарско позориште. Тај дечји театар је једна чаробна кутија у којој су и сцена и кулисе и реквизита и лутке и могућност да се у игри све то осветли и оживи. Дивна играчка заправо је прва и можда пресудна станица на путу развоја главног јунака у овом пикарском и образовном роману.
У мом животу улогу тог џепног позоришта одиграле су две књиге из кућне библиотеке: “Змајева певанија” и “Српске народне епске песме”, једна веома стара књига која је давно пре мене остала без корица. Као дечак, још пре него што сам пошао у школу, читао сам те песме и учио их напамет, тачније оне су ме прожимале до сржи. Растао сам у бајковитом простору између ненадмашне маште и чудесних лажи Змајевог циге који хвали свога коња и силе и обести аге од Рибника, против кога устаје шеснаестогодишњи Иво Сенковић, одмењујући остарелог оца на мегдану. Први Одисеј кога сам упознао био је Стојан Јанковић који се из цариградског ропства враћа на своју Итаку у равне Котаре, а прва и најлеша Пенелопа, љуба његова, адамско колено.
После су дошла ремек дела Дефоа, Сфифта, Астрид Линдгрен, Дикенса, Твена, Пушкина, Сјенкјевича, Ференца Молнара, Верна, Ћопића, Нушића, Селишкара, Диклића…
По Толстојевој градацији, из детињства и дечаштва стигло се у младост, у оно вертеровско-оњегиновско раздобље емоционалне изоштрености, духовне глади и интелекуталне радозналости. Поезија Црњанског, Мајаковског, Јесењина, па Хелдерлина и Рилкеа, те проза опет Црњанског, Деснице, Селимовића, Андрића, Булгакова, Фокнера, Мана, Набокова и, изнад свих, Достојевског и Кафке, обликовале су мој дух као глину. Читајући велике мајсторе и слушајући предавања Николе Милошевића, Свете Петровића, Владете Јанковића, Зорана Гавриловића, Нане Богдановић, Драгана Стојановића и других, учинило ми се да је свет књижевности моја права постојбина и једини ненарушени пејзаж мог живота.
Ипак, једна књига и сада, у доба зрелости стоји по мом виђењу изнад свих – “Велеумни племић Дон Кихот од Манче”. Ратник и песник, Мигел де Сервантес, стварао је свог јунака и његов свет, гле чуда, истих година када се у Шекспировој уобразиљи рађао други најзначајнији лик европске литературе – Хамлет. Сиромашни племић коме се, како каже писац, од мало спавања и много читања осушио мозак па је полудео, постао је, са својим припростим и дебељушкастим коњушарем Санчом, симбол, постао је књижевна и духовна парадигма једне цивилизације.
Упарене силуете високог сувоњавог витеза и пуначког слуге урезани су у нама као обриси сазвежђа, нешто што се уз сетни осмех радо препознаје на књижевном небу. Четири века након настанка овог генијалног дела, витештва има само у романима а злих волшебника на сваком кораку. Трагично и комично, љубав и бол, пораз и нада, глава у небу и земља под копитама у непоновљивој гротесци, то је Сервантесова вечна формула опозитних парова живота и света. И моја књига заувек.
На почетку буде реч па поглед, па додир… Онда мириси пробраних трава, у магичном јастучету. Реке, понекад буду планинске са снажним буковима који се сурвавају са литица, па тихе као Стара Тиса под процвалим локвањима. Тешко је рећи када љубав постане љубав. Ко и када први закорачи и каже: од сада се иде, не ка другој обали, јер је нема, него ка пучини, јер нема пучине. И ту постоји само једно проклето правило: Ако посумњаш, нећеш моћи да ходаш по води.
Песма никако није просто изношење песникових осећања. Осећања су у надлежности читалаца. Уз то, поезија свакако више сугерише него што изриче. Она сучељава различите димензије и међу њима не арбитрира. Те су димензије оденуте у речи, али нису њима у потпуности објашњиве. Чаролија поетског јесте у томе што она не објашњава свет, али читалац након прочитане песме може да има доживљај чисте спознаје, или сусрета са истином. Наравно, не спознаје у филозофском смислу. Поезија и филозофија су често супротстављене једна другој, иако их многи сматрају најближим рођакама.
(Из есеја “Слагање времена” објављеног у часопису “Српски преглед” у Бањој Луци)
